Дејан Алексић (рођен 1. маја 1972) српски је књижевник. На књижевну сцену ступа средином деведесетих, са првим објављеним делом у 22. години. Побеђује на Фестивалу поезије младих у Врбасу 1995. године. Сматра се једним од најзначајнијих књижевних стваралаца млађе генерације. Његове песме су уврштене у бројне зборнике и антологије, а превођен је на енглески, немачки, норвешки, бугарски, грчки, македонски, мађарски, словачки, словеначки и русински језик. Живи у Краљеву и ради као уредник за поезију у књижевном часопису Повеља. Дејан Алексић је посебно афирмисан као књижевник за децу и сматра се наследником Душка Радовића, Драгана Лукића, Драгана Ђорђевића и Љубивоја Ршумовића. Добитник је Награде Змајевих дечјих игара 2008. за изузетан стваралачки допринос књижевном изразу за децу. Аутор је неколико позоришних текстова за децу и заступљен је у читанкама за основну школу. Његове песме представљају праве језичке игре које карактерише супротстављање појмова, персонификовање предмета и појава, као и груписање израза по звуку, при чему се гради јединствени сплет елемената баладичности, хумора, пародичности и игре изражених кроз занимљиве, неочекиване и свеже риме које подстичу машту, разиграност и смисао за лепо. Што се тиче саме идеје водиље када је књижевност за децу у питању, Алексић закључује да је идеални песник за децу онај који би успео да синтетише стваралаштво Васка Попе и Душка Радовића због његовог специфичног односа према најмлађима. Наиме, Радовић не посматра децу као непотпуна бића и не спушта се на дечји ниво када пише за децу, већ се, напротив, на њега уздиже, што је умногоме утицало на Алексићево стваралаштво за одрасле уносећи у њега свежину и јединствени угао перцепцијe.
НА СЛЕДЕЋЕМ ЛИНКУ НАЋИ ЋЕТЕ ПРВО ПОГЛАВЉЕ ОВОГ РОМАНА:
Град градила три брата рођена, До три брата, три Мрњавчевића: Једно бјеше Вукашине краље, Друго бјеше Угљеша војвода, Треће бјеше Мрњавчевић Гојко; Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора; Не могаше темељ подигнути, А камоли саградити града: Што мајстори за дан га саграде, То све вила за ноћ обаљује. Кад настала година четврта, Тада виче са планине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, Не мучи се и не харчи блага! Не мож, краље, темељ подигнути, А камоли саградити града, Док не нађеш два слична имена, Док не нађеш Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу, Да зазиђеш кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, И тако ћеш саградити града.“ Кад то зачу Вукашине краље, Он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго, Досад си ми био вјерна слуга, А одсаде моје чедо драго! Хватај, сине, коње у хинтове, И понеси шест товара блага; Иди, сине, преко б’јела св’јета, Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу; Ја ли отми, ја л’ за благо купи, Доведи их Скадру на Бојану, Да зиђемо кули у темеља, Не би л’ нам се темељ обдржао, И не би ли саградили града.“ Кад то зачу слуга Десимире, Он ухвати коње у хинтове, И понесе шест товара блага; Оде слуга преко б’јела св’јета, Оде тражит’ два слична имена: Тражи слугу Стоју и Стојана, Тражи слуга три године дана, Ал’ не нађе два слична имена, Ал’ не нађе Стоје и Стојана, Па се врну Скадру на Бојану, Даде краљу коње и хинтове, И даде му шест товара блага: Ја не нађох два слична имена, Ја не нађох Стоје и Стојана.“ Кад то зачу Вукашине краљу, Он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин’ мајстора: Гради краље Скадар на Бојани, Краље гради, вила обаљује, – Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града! Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли, Вукашине краљу, Не мучи се и не харчи блага! Но ето сте три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Зиђите је кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћете саградити града.“ Кад то зачу Вукашине краљу, Он дозива два брата рођена: „Чујете ли, моја браћо драга, Ето вила са планине виче, Није вајде што харчимо благо, Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града! Још говори са планине вила: Ев’ ми јесмо три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Да ј’ у темељ кули узидамо: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћемо саградити града. Но је л’, браћо, Божја вјера тврда Да ниједан љуби не докаже, Већ на срећу да им оставимо, Која сјутра на Бојану дође?“ И ту Божју вјеру зададоше Да ниједан љуби не докаже. У том их је ноћца застанула, Отидоше у бијеле дворе, Вечераше господску вечеру. Ал’ да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, Те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет’ ручак мајсторима, Јер ћеш своју изгубити главу, Зидаће те кули у темеља!“ И Угљеша вјеру погазио, И он каза својој вјерној љуби: „Не превар’ се вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет’ мајсторима ручак, Јера хоћеш млада погинути, Зидаће те кули у темеља!“ Млади Гојко вјеру не погази, И он својој љуби не доказа. Кад ујутру јутро освануло, Поранише три Мрњавчевића, Отидоше на град на Бојану. Земан дође да се носи ручак, А редак је госпођи краљици. Она оде својој јетрвици, Јетрвици, љуби Угљешиној: „Чу ли мене, моја јетрвице! Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет’ не могу; Но понеси мајсторима ручак.“ Говорила љуба Угљешина: „О, јетрво, госпођо краљице! Нешто мене забољела рука, Тебе здравље, пребољет’ не могу; Већ ти збори млађој јетрвици.“ Она оде млађој јетрвици: „Јетрвице, млада Гојковице! Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет’ не могу; Но понеси мајсторима ручак.“ Ал’ говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице! Ја сам рада тебе послушати, Но ми лудо чедо некупато, А бијело платно неиспрато.“ Вели њојзи госпођа краљица: „Иди“, каже, „моја јетрвице, Те однеси мајсторима ручак, Ја ћу твоје изапрати платно, А јетрва чедо окупати.“ Нема шта ће Гојковица млада, Већ понесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, Угледа је Мрњавчевић Гојко; Јунаку се срце ражалило, Жао му је љубе вијернице, Жао му је чеда у колијевци, Ђе остаде од мјесеца дана; Па од лица сузе просипаше. Угледа га танана невјеста, Кротко ходи, док до њега приђе: „Што је тебе, добри господару, Те ти рониш сузе од образа?“ Ал’ говори Мрњавчевић Гојко: „Зло је моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, Па ми данас паде у Бојану, Те је жалим, прегорет’ не могу!“ Не сјећа се танана невјеста, Но бесједи своме господару: „Моли Бога ти за твоје здравље, А салићеш и бољу јабуку!“ Тад јунаку грђе жао било, Па на страну одвратио главу, Не шће више ни гледати љубу; А дођоше два Мрњавчевића, Два ђевера Гојковице младе, Узеше је за бијеле руке, Поведоше у град да уграде, Подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; Ал’ се смије танана невјеста, Она мисли да је шале ради. Турише је у град уграђиват’; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до кољена: Још се смије танана невјеста, Још се нада да је шале ради; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до појаса: Тад отежа дрвље и камење; Онда виђе шта је јадну нађе, Љуто писну како љута гуја, Па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме младу и зелену!“ То се моли, ал’ јој не помаже, Јер ђевери у њу и не гледе. Тад се прође срама и зазора, Паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару, Да ме младу у град узидају! Но ти прати мојој старој мајци: Моја мајка има доста блага, Нек ти купи роба ил’ робињу. Те зидајте кули у темеља.“ То се моли, но јој не помаже. А кад виђе танана невјеста Да јој више молба не помаже, Тад се моли Раду неимару: „Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на дојкама, Истури ми моје б’јеле дојке, Када дође, мој нејаки Јово, Када дође, да подоји дојке!“ То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке упоље истури, Када дође нејаки Јоване, Када дође, да подоји дојке. Опет тужна, Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на очима, Да ја гледам ка бијелу двору Кад ће мене Јова доносити И ка дворy опет односити.“ И то Раде за братство примио, Остави јој прозор на очима, Те да гледа ка бијелу двору Каде ће јој Јова доносити И ка двору опет односити. И тако је у град уградише, Па доносе чедо у кол’јевци, Те га доји за неђељу дана, По неђељи изгубила гласа; Ал’ ђетету онђе иде храна: Дојише га за годину дана, Како таде, тако и остаде, Да и данас онђе иде храна: Зарад’ чуда и зарад’ лијека, Која жена не има млијека.
Подсети се на који начин су настајале и преносиле се народне епске песме. Уз који инструмент су се певале, од када датирају, које су им типичне одлике које препознајеш и у овој песми?
Пронађи податке о народном ствараоцу од кога је Вук Караџић забележио народну епску песму „Женидба Душанова”. Зашто не кажемо да је он аутор ове песме?
На следећем линку можеш послушати народну епску песму „Женидба Душанова” у целини:
Након слушања песме, пажљиво читај одломак из Читанке и потруди се да забележиш своја запажања, како би ефикасније учествовао у разговору о делу. Посебно размишљај о следећем:
Који историјски подаци из биографије цара Стефана Душана одговарају садржају песме, а који детаљи у песми нису у складу са њима? Како објашњаваш тврдњу да песма не мора да у потпуности одговара историјској истини, већ да нам преноси народно искуство и истину вишег реда?
Сачини композицију дела тако што ћеш свакој композиционој целини дати наслов. У својој Читанци пронађи типску композицију народне епске песме о јуначкој женидби с препрекама и упореди је са садржајем ове песме. Истакни сличности и разлике које уочаваш. Шта ти највише пада у очи? По чему је све ова народна епска песма о јуначкој женидби изузетна?
Нацртај мапу ума којом ћеш приказати јунаке ове песме, њихову карактеризацију и односе међу њима. О ком јунаку си највише размишљао током и након читања песме? Зашто? Чиме је привукао твоју пажњу?
На крају песме истакнута је порука: „Тешко свуда своме без својега!” Какво је твоје мишљење о овој тврдњи? Које си још проблеме уочио читајући ово дело и какве закључке можеш извући из тих проблемских ситуација?
Ова народна епска песма изузетно је популарна, а догађаји опевани у њој били су инспирација и за друга уметничка дела. Покушај да на интернету пронађеш и прочиташ стрип Ђорђа Лобачева о Душановој женидби. На линку можеш погледати прилог о слици Паје Јовановића „Женидба цара Душана”.
Пажљиво прочитајте роман „Мали Принц”. Пронађите биографију аутора. Обавестите се ко је Леон Верт, коме је дело посвећено. Прочитајте из „Политикиног Забавника” чланак о аутобиографским елементима у роману.
2. Колико дело има поглавља? Шта претходи првом поглављу, а шта следи након последњег? Сачини композицију текста романа. Групиши догађаје у односу на тренутак приповедања. Како зовемо приповедање у ком приповедач излаже догађаје о ним редом којим су се догодили, а како оно приповедање у којем нас враћа у прошлост? Како називамо низ догађаја у делу повезаних узрочно-последичним везама и постављених у временском следу? Који пак књижевни термин користимо да објаснимо начин на који су догађаји организовани у књижевном делу?
3. Објасни значај мотива дечјег цртежа приповедача с почетка дела. Откривај колико је Мали Принц мултимедијални роман, тј. колико су цртежи интегрисани у текст. На који начин је приповедачев цртеж из детињства утицао на његово схватање света одраслих и какав став заузима према њима?
4. Како изгледа први сусрет приповедача с Малим Принцом? Какав сад заначј има цртеж? Који је цртеж једини успео да задовољи захтеве Малог Принца и зашто? Коју сличност уочава Мали Принц између себе и приповедача. Како он одговара на питања, а на који начин их поставља?
5. Одакле Мали Принц открива да потиче? Шта све сазнајемо о његовој планети? Које је значење симбола БАОБАБА, ЗАЛАЗАКА СУНЦА, РУЖЕ, ТРЊА, СТАКЛЕНОГ ЗВОНА, ВУЛКАНА?
6. Опиши путовање Малог Принца пре него што доспе на Земљу. Кога он упознаје на тим планетама? Зашто нам је то значајно? Шта он све увиђа у свету одраслих? Које поуке можемо извући из његовог путовања?
7. Седма планета на путовању Малог Принца била је Земља. Како је она
представљена? Зашто је важно познанство Малог Принца са змијом. Протумачите њену симболику.
8. Због чега је важно познанство Малог Принца са пустињским цветом и упознавање еха? Зашто се Мали Принц разочарао кад је видео врт са 5000 ружа?
9. Када се упознао с лисицом, Мали Принц увидео је шта значи припитомити неког. Шта га је све лисица научила? Које њене поуке треба упамтити?
10. Мали Принц сусрео је још скретничара и трговца. Шта је од њих сазнао о људима? Зашто се опет нашао у пустињи? Кога заправо тражи?
11. Колико траје познанство приповедача и Малог Принца? Због чега се морају растати? Како тумачите тај растанак? Шта ће остати веза међу њима?
12. Које елементе БАЈКЕ, БАСНЕ, АЛЕГОРИЈСКЕ ПРИЧЕ (ПАРАБОЛЕ), ДРАМЕ, НАУКЕ И БИБЛИЈСИХ МОТИВА садржи овај роман? Издвој његове најважније мотиве и одреди тему. Препиши што више цитата из дела који се могу користити као свевремене искре мудрости!
Сазнај ко је био Алфонс Доде. Припреми се да на часу говориш о значају овог француског писца. Пажљиво прочитај његову приповетку „Последњи час“ (збирка у којој се налази је у прилогу овог чланка).
Шта ти се у овој причи допало, а шта није? О чему си размишљао док си читао дело?
Локализуј приповетку „Последњи час“: одреди књижевни род и врсту, тему, време и место радње. У томе ти може помоћи следећа презентација:
4. Ко приповеда у приповеци „Последњи час“? Зашто је значајна улога приповедача?
5. На који начин можемо актуелизовати поруке ове приповетке? По чему су њене поруке значајне савременом читаоцу? На који начин народ угрожава свој језик и која су могућа решења?
Харфа је инструмент који више од било којег другог инструмента сједињује у себи средњовековну формулу лепог (перфецтио прима) и сврсисходног (перфецтио сецунда); да буде дакле лепа на око, што ће рећи направљена по правилима формалне хармоније; али, изнад свега, да буде прилагођена својој основној сврси: да даје пријатан звук. У својој деветој години имао сам харфу. Она се састојала од електричне дрвене бандере и шест пари жица везаних за порцеланске изолаторе налик на распарен комплет за чај. (Један сам изолатор окрњио праћком, пре него што сам открио, у оквиру мог еолског инструмента, музичку функцију тог комплета од кинеског порцелана.) Како је овим описан систем за штимовање, могу прећи на остале делове. Да би се, дакле, добила еолска харфа, потребно је још (поред поменутих порцеланских дугмади за штимовање жица) имати најмање две електричне бандере од обичног накатранисаног јеловог стабла. Идеална раздаљина између стабала износи педесет метара. Бандера треба да буде дуго изложена (од 5 до 10 година најмање) наизменичном утицају киша, мраза и сунчане жеге, тако да се, под наглим променама температуре (између + 36°Ц и – 22°Ц) дрво распукне, уздуж. А распукнуће се, као жалосно срце, кад схвати да је коначно и неопозиво престало бити стабло, дрво, зелен-бор, и да је, коначно и неопозиво, постало електрична бандера. Тада, кад рањено, напукло стабло схвати да је заувек ту укопано до колена и изнад колена, и да му, дакле, нема бекства, тада му не остаје ништа друго него да гледа у даљину, ка шумама које му машу главом. И да схвати да су му најближи пријатељи, пријатељи и другови, она друга два стабла на неких педесет метара од њега, лево и десно; исто тако ојађена и укопана до колена у црну земљу. Када се, дакле, бандере споје жицама и намести им се на главу, уместо зелених грана, тај кинески комплет за чај (шест пари преврнутих шоља из којих неће моћи пити ни птице), тада ће пропевати, тада ће почети да свирају у своје жице. Треба само наслонити уво на бандеру; но то није више никаква бандера, то је сад харфа. Неки неискусни читаоци (који никад нису наслањали уво на дрвену електричну бандеру) помислиће да је ту сад потребан ветар. Не. Идеално време за такву харфу је врели јулски дан, каникуле, када јара трепери у ваздуху а „баба тера козлиће“; кад је стабло суво и звонко као да је шупље. 53 Умало не заборавих: идеално место за постављање такве харфе јесте уз обронке неког прастарог друма. Ова о којој причам била је постављена уз Поштански пут, изграђен још у доба када су Панонију насељавали Римљани. Захваљујући тој чињеници, стуб харфе, попут антене, хвата звуке и из давнина; мелодије допиру из прошлости и из будућности. Један комплет жица хвата целу октаву у молској скали, и, преко доминанте, лако прелази у дур. Толико о самом инструменту. Сад се само треба осврнути да се уверите да нема никог на Царском друму, никог у житу, никог у јарку, никог на хоризонту. Уколико наилазе кола натоварена сеном, луцерком или житом, хитро се сакрити у одводни канал испод друма и сачекати да кола прођу. Јасно вам је: ту је потребна самоћа. А и шта ће вам то да причају о вама да сте луди као ваш отац и да се питају што ли то наслањате главу на електричну бандеру. Неко ће још помислити да сте толико блесави да верујете да се у сувој, напуклој електричној бандери роје пчеле, па сте се полакомили на мед; неко ће можда рећи да ослушкујете долазак савезничких авиона и да о томе извештавате неког; а неки могу ићи у својим фантазијама тако далеко да ће помислити како примате неке тајанствене поруке из етера. Зато је (између осталог) најбоље проверити да нема никог на Царском друму, никог у житу, никог у јарку, никог на хоризонту. Признајем, када би неко неупућен у музику наслонио уво на бандеру, заиста би помислио да чује далеко брујање авиона и одмах би побегао с друма и сакрио се у јарак; или би потрчао главом без обзира да обавести село да наилази ескадрила бомбардера. Но то је само први (погрешан) утисак; то је само пратња, басови, у којој слух дечака препознаје звук времена; јер из дубине времена и историје допиру звуци као са квазара, далеких звезда. (Мирис истопљене смоле ту је само надражај, као кад се у храму пале миришљаве траве, сандалово дрво или тамјан.) Ево, док држи склопљене очи, ево шта му пева харфа на уво: да ће ускоро престати да ради као слуга код господина Молнара; да се његов отац неће никад вратити; да ће напустити уџерицу са набијеном земљом уместо пода; да ће доспети најзад у Црну Гору код деде; да ће имати нове књиге; да ће имати 1500 оловака, 200 налив-пера, 5000 књига; да ће му мајка ускоро умрети; да ће срести девојку коју ће вечно волети; да ће путовати; да ће видети мора и градове; да ће – продирући у далеку историју и у библијска времена – истраживати своје мутно порекло; да ће написати причу о еолској харфи од електричних бандера и жица. НАПОМЕНА Мада је настала неких петнаест година после штампања књиге Рани јади, прича „Еолска харфа“ тематски припада том циклусу. Стога сам је, у оквиру 54 Сабраних дела, уврстио у ову збирку, на крају баладе, као неку врсту лирског епилога. Јула 1983. Д. К
Читаву збирку может пронаћи на блогу професорке Марине Панић:
Шта је у авантури наших дечака све било непромишљено? Које савете бисте им дали поводом одласка у хајдуке и избора вође? Које поруке дела можемо из тога извући?
Сваки ученик треба да изабере један од следећих задатака:
а) Припремите се да одиграте једну сцену која по вашем мишљењу најбоље приказује вашег јунака.
б) Нацртајте свог јунака са карактеристичним детаљима. Ако не умете да цртате, залепите на парче папира/картона карактеристичне детаље.
в) Замислите да сте један од ликова из дечачке дружине и да сте се запутили са њима у непромишљену авантуру. Који би био ваш надимак и особине? Како бисте се ви сналазили и проводили хајдучки живот? Шта мислите да је најтеже с чим се морате изборити? Запишите своје одговоре.
г) Напишите новинску вест о бекству наших јунака у хајдуке. Можете и да снимите наводну вест са телевизије.
д) Ако лепо цртате, можете да направите кратак стрип на основу једне епизоде из романа.
Водич кроз српски 